Reditelj Jagoš Marković je u svojoj postavci upravo bez direktnih aktuelizacija sa ovdašnjim prilikama, prenio na scenu bezvremenu snagu Molijerove komedije, jednim nadasve klasičnim tumačenjem, u kojem je ostavljeno prostora i za povremne ekscentrične i moderne scenske komentare teksta.

Sve u svemu, cijenimo da predstava treba još da sazri u nekim svojim segmentima kako bi bila prijemčivija, ali i efektnija u dočaravanju paralelnosti dva unakrsna svijeta, racionalnog i iracionalnog.

„Dokle pogled seže“ naizgled jednostavno, bez velikih gestova i povišenih tonova, i „figa u džepu“, a prostudirano i minuciozno, bavi se društveno aktuelnim temama.

Predstavu čine angažovanom preispitivanje odnosa države prema životnoj sredini,kraha ekonomije nakon tranzicije, nemoći pojedinca naspram sistema, korupcije u svim porama društva i na kraju veoma prisutna tema mogućnost i opravdanost bijega iz takve neobećavajuće sredine.

Teško je reći kakve su utiske djeca koja su gledala “Da Da Šekspir” ponijela iz CNP-a, i sasvim je moguće da im mnogo toga nije bilo jasno, ali je sigurno da je ovo bilo pozorište koje im je demonstiralo sve svoje kapacitete, moć različitih pozorišnih sredstava i dalo sijaset razloga zašto se pozorište može voljeti.

Reditelj nije ponudio baš ni jedan razlog zbog kojeg bi se uopšte bavio „Burom“i ispostavio nam jedan ultra-glomazni, kičasti, pozorišno mrtvi i šuplji spektakl koji povlađuje nerazvijenom ukusu i potrebama koje su na granici vrijednosne i moralne neprihvatljivosti (imajući naročito u vidu da je u pitanju produkcija nacionalnog pozorišta).